Hram Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra u Ba­ru osli­kan je za ne­pu­nih go­di­nu i po. Tra­di­ci­o­nal­na fre­sko-teh­ni­ka ko­ja je ko­ri­šće­na bi­la je za­po­sta­vlje­na na na­šim pro­sto­ri­ma go­to­vo 300 go­di­na. Ukup­na po­vr­ši­na za osli­ka­va­nje hra­ma je oko 4.800 kva­dra­ta, a po­re­đe­nja ra­di, De­ča­ni, ko­ji su pri­bli­žne unu­tra­šnje po­vr­ši­ne, osli­ka­va­ni su pu­nih 16 go­di­na.
Fre­sko­pi­sci na osli­ka­va­nju Hra­ma Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra po­sled­njih mje­se­ci ra­di­li su sko­ro da­no­noć­no ka­ko bi do osve­će­nja 25. sep­tem­bra po­sao bio pri­ve­den kra­ju.
Fre­sko­sli­kar Ata­na­si­je Ra­do­vić, ko­ji se 30 go­di­na ba­vi ovim od­go­vor­nim i za­htjev­nim po­slom, ka­že da je po­sled­njih de­ce­ni­ja mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je po­ten­ci­rao na ob­no­vi i tra­di­ci­ji, pa ta­ko i na po­vrat­ku fre­sko teh­ni­ke što se ti­če cr­kve­nog sli­kar­stva, ži­vo­pi­sa.
– Hra­mo­vi u Pod­go­ri­ci i Ba­ru osli­ka­ni su u tra­di­ci­o­nal­noj fre­sko teh­ni­ci, na svje­žem kreč­nom mal­te­ru. To je drev­na sli­kar­ska teh­ni­ka, te­ška, slo­že­na i sku­pa, ko­ja je mno­go vre­me­na bi­la za­po­sta­vlje­na. Kreč tre­ba da bu­de star mi­ni­mal­no če­ti­ri go­di­ne, i što je sta­ri­ji to je bo­lji. Ima­li smo ogrom­nu sre­ću, na­šli smo kreč star pre­ko 40 go­di­na u ne­ka­da­šnjoj kre­ča­ni kod Spu­ža, gdje se da­nas va­di mer­mer. Na ve­o­ma kva­li­tet­nom kre­ču osli­ka­na je ogrom­na po­vr­ši­na iz­u­zet­no traj­nom fre­skom, ko­ja je vječ­na, ne mo­že da iz­bli­je­di, vre­me­nom mo­že sa­mo da do­bi­je na kva­li­te­tu. Ina­če, sa­zri­je­va­nje fre­ske tra­je do 200 go­di­na. Ta pi­to­most ko­ju fre­ska vre­me­nom do­bi­ja ne mo­že nije­dan dru­ga sli­kar­ska teh­ni­ka da po­stig­ne – ka­že glav­ni fre­sko­pi­sac hra­ma Sv. Jo­va­na Vla­di­mi­ra.
Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, od ma­ja pro­šle go­di­ne na osli­ka­va­nju je ra­di­lo ne­ko­li­ko eki­pa.
– Mo­ja eki­pa, sa Vu­kom Da­be­ti­ćem, iz­u­zet­nim sli­ka­rom i ži­vo­pi­scem, ura­di­la je oko 80 od­sto. Na osli­ka­va­nju hra­ma ra­di­li su iz­van­red­ni sli­ka­ri, Mi­loš Ja­ni­ći­je­vić, Da­mir Mla­de­no­vić, Bo­ris Mar­kuš, ko­ji su osli­ka­li od­re­đe­ne za­seb­ne cje­li­ne hra­ma. Sva­ki čo­vjek ima svoj stil, i s ob­zi­rom na to da raz­li­či­ti ru­ko­pi­si, ko­li­ko god su do­bri, mo­gu da na­ru­še li­kov­ni sklad, ov­dje se to sre­ćom ni­je do­go­di­lo. Ne po­sto­ji na svi­je­tu ni­jed­na cr­kva, u ko­joj je to­li­ki pro­stor osli­kan u fre­sko teh­ni­ci. U skla­du je sa za­ni­mlji­vom i ori­gi­nal­nom ar­hi­tek­tu­rom ču­ve­nog ar­hi­tek­te Pe­đe Ri­sti­ća, osmi­šljen li­jep iko­no­graf­ski pro­gram, te­ma­ti­ka ko­ja je pred­sta­vlje­na na svo­do­vi­ma, zi­do­vi­ma hra­ma. Po­la­zi­šna tak­ča u ku­po­li hra­ma na vi­si­ni od 40 me­ta­ra osli­ka­na je sce­nom vaz­ne­se­nja Go­spod­njeg umje­sto Pan­to­kra­to­ra ko­ji se naj­če­šće sli­ka u ku­po­li, ali to ima svo­je te­o­lo­ško zna­če­nje – is­ti­če on, i do­da­je da je za­da­tak sli­ka­ra da u po­e­zi­ji bo­je i ob­li­ka po­ku­ša da na sim­bo­li­čan na­čin pred­sta­vi sli­ku car­stva ne­be­sko­ga, na je­dan li­tur­gij­ski, te­o­lo­ški, bo­go­slov­ski na­čin.
– Na na­ma ži­vo­pi­sci­ma je ogrom­na od­go­vor­nost da na­ra­šta­ji­ma ko­ji će do­ći za mno­ge vje­ko­ve taj ži­vo­pis bu­de ogle­da­lo Je­van­đe­lja u bo­ji, da lju­di, vjer­ni­ci, us­pi­ju da spo­zna­ju su­šti­nu Hri­sto­ve pro­po­vi­je­di i nje­go­ve žr­tve, nje­go­vo vas­kre­se­nja, vaz­ne­se­nja. Na ta­ko jav­nom objek­tu gdje se do­ga­đa iz­lo­žba kroz vje­ko­ve, gdje se lju­di Bo­gu mo­le, da pre­ne­se bo­go­slov­ski, isto­rij­ski smi­sao i li­kov­nu lje­po­tu. To je ogro­man za­da­tak, i pred Bo­gom i pred na­ro­dom. Ali, to je i pri­vi­le­gi­ja, za jed­nog sli­ka­ra to je sre­ća nad sre­ća­ma. Da sam se ro­dio pri­je 30, 40 go­di­na, tu sre­ću ne bih imao.
Od­mah po osve­će­nju tre­ba osli­ka­ti još oko 800 kva­dra­ta ka­že on.
– Ni­je pri­o­ri­tet osli­ka­ti sva­ki kva­drat­ni me­tar na­u­štrb kva­li­te­ta. Na­kon osve­će­nja tre­ba da osli­ka­mo dvi­je ap­si­de u pri­ze­mlju sa sje­ve­ra i ju­ga, i dvi­je ga­le­ri­je. To su dva za­seb­na pro­sto­ra.
Ra­do­vić je osli­ka­vao mno­ge cr­kve još od pe­ri­o­da ka­da je stu­di­rao u Ati­ni.
– U Grč­koj sam za­vr­šio Bo­go­slov­ski fa­kul­tet, a aka­de­mi­ju sam za­vr­šio na ske­li, i još uvi­jek sam na ske­li. Osli­kao sam dio ži­vo­pi­sa hra­ma Vas­kre­se­nja u Pod­go­ri­ci, hra­ma Sve­tog Sa­ve u Be­o­gra­du, Cr­kvu sv. Di­mi­tri­ja u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci, Hram Sve­te Tro­ji­ce u Šap­cu. Ži­vo­pis, sli­kar­stvo u Hra­mu Sv. Jo­va­na Vla­di­mi­ra ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa ko­pi­ra­njem i imi­ta­ci­jom sta­rih uzo­ra, već se ra­di o jed­nom ori­gi­nal­nom li­kov­nom ostva­re­nju. Ka­kav je nje­gov kva­li­tet, da li ga sa­dr­ži, to će vri­je­me i lju­di su­di­ti. Osli­ka­ni Hram Sv. Jo­va­na Vla­di­mi­ra, u mi­le­ni­ju­mu svje­do­čan­stva, ne­što je no­vo u sa­vre­me­nom ži­vo­pi­su, a pot­pu­no u skla­du sa tra­di­ci­jom i ka­no­ni­ma – ka­že on.
Fre­ska Bo­go­ro­di­ce, osli­ka­na u ol­tar­skoj ap­si­di, na pro­sto­ru od oko 80 m2, ko­ja po­tvr­đu­je vje­šti­nu i umi­je­će fre­sko­pi­sa­ca, im­po­znat­na je. To je div­na te­ma „Bo­go­ro­di­ca ši­ra od ne­be­sa”, ka­že on, gdje je osli­ka­no po­pr­sje pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce sa Go­spo­dom u me­da­ljo­nu ko­ga dr­ži u na­ruč­ju.
– Ka­kva je to taj­na, ču­do ne­pojm­lji­vo, da je naj­ve­ća me­đu že­na­ma u svo­joj utro­bi smje­sti­la ono­ga ko­ji je stvo­rio svu va­se­lje­nu, ko­ji je stvo­rio sva ne­be­sa i za­to se zo­ve „ši­ra od ne­be­sa”. Ona je ob­uj­mi­la tvor­ca ne­ba i ze­mlje. Ka­žu mi lju­di kad uđu u cr­kvu da ima­ju uti­sak ka­ko ih Bo­go­ro­di­ca gr­li svo­jim ra­ši­re­nim ru­ka­ma. Po­sto­ji ta uza­jam­nost sa li­kom – ka­že Ra­do­vić.D.S


Osli­ka­na sce­na si­la­ska Sve­tog du­ha na apo­sto­le

Jed­na od te­ma je Si­la­zak Sve­tog du­ha na apo­sto­le ko­ja je osli­ka­na u pri­pra­ti hra­ma. Ono što je ar­hi­tek­ton­ski ka­rak­te­ri­stič­no kod Hra­ma Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra je­ste što ima pri­pra­tu, ula­zni dio u glav­ni hram. Pri­mje­ra ra­di, hram u Pod­go­ri­ci ne­ma pri­pra­tu.
– Za­ni­mlji­vo je da je pri­pra­ta sa či­ta­vom ku­po­lom. U tom ku­pol­nom ogrom­nom pro­sto­ru oko 200 m2 osli­ka­na je sce­na si­la­ska Sve­tog du­ha na apo­sto­le, i u na­stav­ku na ver­ti­kal­nim zi­do­vi­ma osli­ka­ni su rav­no­a­po­stol­ni sve­ti­te­lji, od­no­sno svi ze­malj­ski na­ro­di pri­ka­za­ni kroz svo­je sve­ti­te­lje ko­je su ti na­ro­di iz­nje­dri­li. Na­sli­ka­no je oko 130 sve­ti­te­lja na jed­nom i 130 sve­ti­te­lja na dru­gom zi­du. Osim 260 sve­ti­te­lja, na­sli­ka­ni su, po mo­joj ide­ji, sa ko­jom se slo­žio mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, pre­te­če, ve­li­ki lju­di ko­ji su na­ro­de pri­pre­ma­li za do­la­zak spa­si­te­lja svi­je­ta, ve­li­ki fi­lo­zo­fi Ari­sto­tel, Pla­ton, So­krat, Kon­fu­či, Ma­hat­ma Gan­di, jer je nji­hov zna­čaj ne­mjer­ljiv. Na­sli­kan je čak je­dan In­di­ja­nac, pred­stav­nik na­ro­da, ko­ji je, na­ža­lost, is­ko­ri­je­njen sa svo­jih pro­sto­ra, a taj na­rod no­si ne­vi­đe­nu du­hov­nost – ka­že Ra­do­vić.